ponedeljak, septembar 25, 2017

 

PREUZETO SA BLOGA "OPSTANAK ZAŠTIĆENIH VRSTA"

Poslednje pismo risa srpskoj javnosti

Moja nova priča napisana je 9. februara 2017. Objavljena je na mom blogu, FB profilu i stranici "Opstanak zaštićenih vrsta"; sve zajedno već ima više od hiljadu pregleda. Tema je veoma važna i urgentna. Priča govori o risu u Srbiji, koji se svojim poslednjim pismom obraća srpskoj javnosti…

Piše Aleksandar Šaca Latovljević*

"Dragi ljudi, pišem vam u ime mog gotovo izumrlog plemena. Živeli smo nekada u Srbiji i bilo nas je na HILJADE.

Retko smo prilazili vama ljudima i retko ste nas viđali. Naše stanište je bilo daleko od vas i vaše civilizacije. Moj čukundeda koji se zvao 'Onaj koji nikad ne spava' bio je poslednji poglavica velikog plemena. Tada je naše hrane bilo u izobilju, mnogi od nas nisu znali ni kako su ljudi zapravo izgledali. Čuli smo samo priče da priroda umire tamo gde joj se približi čovek. Da je čovek polako truje nečim što su stariji zvali "otpad" i da ubrzo po dolasku čoveka u šumu, voda, vazduh i zemlja postaju opasni po naš život.

Kada je nestalo naše hrane, počelo je da nestaje polako i naše stanište, ljudi su odneli veliku šumu sa mesta na kome su sada samo gole stene. Tu nema života, tu nema zvukova ptica ni zavijanja vukova. Žao mi je bilo vukova, ljudi su ih besomučno ubijali i proganjali dok i poslednji nije nestao. Više nikada nismo sreli u šumi ni jednog vuka. Znali smo da uskoro to čeka i nas. Još davno pre vukova, pao je i poslednji medved u svojoj uzaludnoj borbi za deo staništa. Ali propast medveda se nazirala odavno. Zbog njihove veličine trebalo im je ogromno stanište, a njihova teritorija se samo smanjivala kako se teritorija ljudi povećavala.

Nestalo je na stotine životinjskih ali čak i biljnih vrsti. Strah je ušao u naše kosti. Decu smo sklanjali visoko u planine, ali nije bilo te visine koju ljudi nisu mogli doseći. Mnogi naši mališani su umrli od gladi pošto su im majke mučki ubili. Nekim majkama su pred očima dece odrali kožu s leđa. Život je počeo da gubi smisao. Često smo se pitali, nas desetak, koji smo preživeli ljudski genocid - zašto je veliki stvaraoc dozvolio da moje pleme izumre. Pa mi nikome nismo naneli zla, nikada nismo napali čoveka, niti ikada ozledili i jedno njihovo dete, a oni su našu pobili ne trepnuvši.

Mislili smo da svaka vrsta na ovoj planeti voli decu, ali nikako nam nije bilo jasno, zašto su ljudi ubijali čak i decu svoje vrste a ne samo našu.
Iako pripadnika mog plemena koje smo nazvali "Poslednji uzdah majke prirode" ima svega dvadesetak u Srbiji, i mada smo svesni da ćemo uskoro svi zauvek napustiti planetu zemlju, mi vas ne mrzimo, nikada i nismo.

Samo se pitamo ZAŠTO?

Zašto, dragi ljudi, nije moglo biti malo mesta i za nas?

Pričajte deci da smo nekad postojali, vaša deca neće doživeti da nas ikada žive vide u šumi, mi smo poslednji pripadnici plemena 'inferiorne' vrste. Nemojte ih samo lagati, to vas molim - da smo bili zli, da smo na bilo koji način ugrozili ljudske živote.

Ovo je moje poslednje pismo vama. Već čujem ono što vi zovete 'motorne testere' koje, kao najstrašnije oluje, obaraju stoletne borove. Ljudi su stigli u naše utočište, više nemamo gde otići.

Zbogom živote, vidimo se u nekoj drugoj priči sa lepšim krajem.

Moje ime je Onaj koji se više ne nada – poslednji RIS U Srbiji."

……..

*vlasnik FB stranice i bloga "Opstanak zaštićenih vrsta"

u Novom Sadu 10.02.2017.

Natura Online (13.2.2017)

 

 

 

dule rtv stara pazovaNaš urednik Dušan Marinović u radio-emisiji "Maksimalni nivo" RTV Stara Pazova govori o svojim knjigama. Voditelj Branko Petrović, 7.11.2014. Emisiju preuzmite ovde.

dule 1Dušan Marinović u radio-emisiji “Leksikon” Beograda 202, govori o novinarstvu nekad i danas. Voditeljka Ružica Zorkić Radičević, 14.4.2013. Emisiju preuzmite ovde.

Anketa 1

Da li smo izgubili pravog šarplaninca?

Anketa 2

Volim da čitam dobre knjige u...
page counter